Wien, migrant i ja

Nisam prvi put u carskom gradu, ali sad krećem sama u obilazak, uzdajući se u svoj školski engleski. Strepnja dok ulazim u tramvaj, idem ka Stefan placu. Masa ljudi, prolazim prvo niže zgrade -kao krempite sa šlagom, zatim slede svadbene torte i  izlazim.

Sitna kiša,gužva,Azijati, crni,beli, naši, njihovi, svetlucavi izlozi. . .

Posle nekog sata pešačenja, umor. Hoću da se vratim istom linijom, ali taj tramvaj je sad daleko. Zaustavljam majku sa detetom da pitam u kom pravcu da se okrenem, kad prilazi tamnoput sredovečan čovek,krupne crne oči sa jako gustim crnim trepavicama,poderane patike,napuknut mobilni tel. I pita šta tražim. Objasnim koji kraj grada, on otvori aplikaciju sa mapom  i svim linijama prevoza i kaže mi – pa idite podzemnom, evo je tu blizu, na par metara, vaša linija je y6 i silazite nakon 5 stanica i tražite tramvaj.Zašto bi se vraćali toliko daleko peške? Jeste zapamtili – ju siks ?

Ja gledam i pomislim – svet je veliki, Allah Akbar , ne bojim se ni ja, ulazim u podzemnu, tražim moju liniju, metro stiže, čitam stanice, sidjem na petoj i posle nekako utvrdim na kojoj  strani ulice čekam tramvaj i stignem gde treba.

Wien je prijateljski grad. Svi smo talas istog mora.

 

Advertisements

Nivelacija

Sretnem mladu koleginicu sa posla. Pita me – kako je? Kazem – evo, šetam, čitam, družim se. I moja mama isto tako! Svuda ide!

Gledam belo – pa kakve ja imam veze sa tvojom mamom, do juče si me pitala za predmete, pričale smo o poslu, otkud sad mama? I onda shvatim – to je penzija, svi smo isti, ja, njena mama, to je ona siva masa što stoji u redu pred bankom, drži kese , gleda tv i šeta parkom.

Status određuje identitet, sve se briše, što je bilo, bilo je, sad gledaj kuda i kako ( Daleko od razuzdane gomile ).

SEĆANJE

Kako se ti zoveš? Pita jedna žena drugu nakon pola sata ćaskanja pri susretu na otvaranju jedne izložbe. Ja sam bila treća, poznavala sam obe.

Marjana. Mi se znamo iz grada. Bila sam udata za Miroslava, posle sam otišla u inostranstvo, sad sam u penziji, vratila sam se.

A da. . . Krenusmo u šetnju po gradu, pričajući dalje o deci, unucima, dogadjanjima u gradu.

Sutradan meni stiže poruka od one prve – Ko je ta žena? Znam taj glas, ali ništa ne mogu dalje da povežem. Pokušavam da je potsetim.

Ali šta ostaje od magije mladosti – lik, ambijent, atmosfera, neki ljudi koji više nisu tu, neke reči koje se nigde ne mogu ponovo čuti, odeća koja ne pristaje nikom više, muzika koju čujem.

Samo taj glas kao otisak prsta, dokaz da sam ja ja, a ti ti, to se ne menja ni posle toliko decenija .

Glas –Vikipedija

Glas je najmanja jedinica u govoru. U svakodnevnom jeziku glas označava najmanju jezičku jedinicu, koja se beleži slovom.

Lingvistički termin glas ima drugačije značenje i označava proizvod ljudskih govornih organa. Glas ili fon je govorna realizacija foneme, koja je najmanja jezička jedinica i koja je apstraktna.

Glasovi se stvaraju u govornom traktu čoveka kada vazduh koji struji iz pluća prolazi kroz dušnik, grlo, usnu duplju ili nosnu šupljinu. Prolazeći kroz dušnik, vazduh nailazi na glasnice. Kada su zategnute, prilikom prolaska vazdušne struje, one trepere i proizvode zvuk. Tako nastaju zvučni glasovi. Kada su glasnice opuštene, vazdušna struja prolazi ne izazivajući njihovo treperenje. Tako nastaju bezvučni glasovi.[1]

To je objašnjenje?

Prodavnica obuće

Šta ti treba sine? Pita prodavačica u liku pukovnika momka koji se vrti okolo. Vidim ja tvoju nogu, nemamo mi takav broj.

A vi? Ostavljene su mi patike br.39. Ima 38! Kaže ona sa nepogrešivim pogledom na moja stopala. Šta kažete? Pa da probam ponovo.

Ima još nekih koje sam videla,  kažem ja oklevajući. Ma ne, te druge nisu za vašu nežnu nogu.

Nisam sigurna ,meni  treba za planinarenje, možda bolje da su dublje, pokušavam da dobijem na vremenu.

Ove vam lepo stoje, maše ona sa patikama br.38. Treba lepo izgledati i u planini. Bolje da planinarite nego da sedite kući. Eto, to je lepo. Šta će vam bakandze? U ovima možete i u grad.

Imam ja za grad, pokušavam da promucam. Imate- neka, neka, uvek treba biti doteran ,vaša nožica bolje stoji u ovima.

Izlazim sa patikama br.38. Prodavačica je nasmejana. Rat je dobijen.

To je inače prodavnica vojne obuće.

 

Magija reči

Evo ovako- slušajte- kaže moja unuka dok ćerka, zet i ja uveče pokušavamo da  gledamo  tv, ubedivši je da to ima značaj crtanog filma.

Ja sam princeza, mama je kraljica, tata je kralj, a ti si – tu upre prst na mene i ja mislim šta li mi sledi- ti si carica! Super. Nikad nisam bolje prošla.

Sutradan to nije zaboravljeno. Ljutila se kad je oslovljavam po imenu, trebalo je isključivo sa princezo. Ja sam ostala carica. Ona je sa svoje 4 godine igrala igru i ozbiljno me pitala – carice možemo li da pustimo disko muziku? Ima li nešto slatko? Odnosi su nam postali nekako tananiji, suptilniji.

Tri dana sam provela u sobi sa njom jer joj je curio nos.

Kako mi je bilo? Pa carski. Lepo je na dvoru.

Hvala ti, divna moja S.

Bukinisti, srce mi gazite

Šetam kejom i šta vidim na travi? Leži Puškinova Kapetanova kći, a pored nje Lovčevi zapisi Turgenjeva, sve po 200 din. Pa jel moj život na rasprodaji?

Sve kao da su iz mog ormara uzeli! Ajde još Luis Bromfild Kiše dolaze,ali pripovetke Somerseta Moma, pa Crveno i crno od Stendala, Dikensov Dejvid Koperfild, Čiča Gorio od Balzaka tako poredjani na ćebencetu, opšte sniženje, hvata me užas – Šta je ovo?

Osećam se nešto tipa- ne lomite mi bagrenje. Pa ove knjige uvek moraju imati neku cenu. Još ako vidim Čarobni breg Tomasa Mana na zemlji, poludeću. Ne , ne nose ga, debela je to knjiga. Strepim da ću tako ugledati i Kontrapunkt Hakslija i to u prevodu Isidore Sekulić za 100 din.

Imam osećaj da je sve otišlo do vraga.

Stare su to knjige, pa šta ako su stare,jel i sadržaj star, pa nije to stari kaput pa mu pala cena.

Ako je to tako jeftino, šta danas vredi?

Biblioteka

Od kada nisam videla knjigu sa pečatom i brojem! Uzviknu moja ćerka razdragano. Učlanila si se u biblioteku?

Da, jesam. Penzionisala sam se i imam svo vreme sveta. Kada sam ušla u javnu čitaonicu osetih poznati miris,mir , toplinu i malo sete. Evo me opet u tom ušuškanom svetu. Tu je sigurno. Sve se promenilo, ali stari znanci i dalje stoje uredno poredjani po policama.

Šta ćemo sad? Pa skandinavce,naravno. Oni su sveži, iskreni, jasni- sad kad je i meni sve jasno,baš mi paše taj direktni govor severnjaka. Čitaću ih sa istom radoznalošću kao i prvu knjigu.

Život ide u krug.

Zimnica

Kako divna boja džema od šljiva. Indigo.Osećam da postajem deo praistorije ljudskog roda, posebno ženskog.  Sačuvati hranu za zimu. Da li će biti dovoljno?

Dok sam radila, nikada to nisam radila. Primetiš da u jesen pijaca puca od obilja, boja, mirisa, da zima sve to briše. Ne misliš o tome, kupiš u radnji.

Sada se javljaju iskonski porivi. Atavizam. Obezbediti, sačuvati sunceu kajsiji, ljubičastoj boji šljive,reskom ukusu kupine, poljupcu breskve, medu kruške. Sećanje na vrelinu.

Staviti to u tegle kao uspomenu na bujanje i zrenje  čijim si svedokom bila . Trošiti pažljivo.

Slast nije svaki put ista.

Nema zemlje za starce

Da li biste utišali muziku pošto smo jedini gosti u kafiću? Ne, ne bi. Gazda ne da – kaže mlada kelnerica, iako ni ne vidim gazdu, ali vidim njen pogled koji mi govori da mi tu nije mesto.

Zvučnici su jaki, ne može se razgovarati. Stari you rok mi je dalje nepodnošljiv.

Ako ste bili u gradu pre podne ili posle podne sa ćerkom ili majkom i poželeli da negde popijete kafu, taj ambijent ne postoji- možda leti, u nekoj bašti prodjete bezbolno , zimi u poslastičarnici, ali to nije to.

Ako ste posle pozorišne pretstave poželeli da sednete negde i podelite utiske jer ste upravo doživeli katarzu ili se jednostavno razonodili i sad vam treba čaša pića da bi bili blago omamljeni i potpuno srećni, na čas izmaknuti od stvarnosti, takvog mesta nema.

Nema mesta sa tihim žamorom, udobnim stolicama, lakom džez muzikom, ljubaznim kelnerima i stolovima koji nisu preblizu jedan drugog.

Možete si pokvariti doživljaj u kafiću gde vas guraju mlađi i gde svaka iluzija o sopstvenoj izuzetnosti  zbog posebnog događaja pada u ladnu vodu.

Brzo kući, to je još moja teritorija.

Bunt

Ugledavši poboden mač u pod dnevne sobe, pomisli – Boško opet nije
uradio domaći! Šta da radim sa tim detetom?
Kroz glavu mu opet prolaze misli o Bošku kao maloj bebi, pa malom
detetu ,o majci koja ga je napustila i o sebi kao ocu koji nije u
stanju da izađe na kraj sa buntovnim tinejdžerom.
Ostaviti sva vrata stana otvorena, upaljena svetla i zabijen mač u pod sobe!
Zašto? Zato što mu je zapretio da sada ozbiljno mora da se prihvati
učenja i da mu više neće tolerisati lenjost, spavanje do podne,
neurednu sobu i loše ocene.
Ne, ne vredi bes. Trebalo bi dopreti do duše deteta koje je bilo malo
i uplašeno kada ostali sami.
Kada sam ga izgubio? Kada sam pomislio da je glupo da dolazim kući
pravo sa posla i da i ja imam pravo na život odraslog muškarca? Kada
sam pomislio da je on dovoljno veliki da posle škole dolazi u prazan
stan? Da će se okupirati sa časovima mačevanja?
Sada nazad, nazad do početka.
Mora mnogo da se radi da se izvuče taj mač zaboden u moje srce.