Magija reči

Evo ovako- slušajte- kaže moja unuka dok ćerka, zet i ja uveče pokušavamo da  gledamo  tv, ubedivši je da to ima značaj crtanog filma.

Ja sam princeza, mama je kraljica, tata je kralj, a ti si – tu upre prst na mene i ja mislim šta li mi sledi- ti si carica! Super. Nikad nisam bolje prošla.

Sutradan to nije zaboravljeno. Ljutila se kad je oslovljavam po imenu, trebalo je isključivo sa princezo. Ja sam ostala carica. Ona je sa svoje 4 godine igrala igru i ozbiljno me pitala – carice možemo li da pustimo disko muziku? Ima li nešto slatko? Odnosi su nam postali nekako tananiji, suptilniji.

Tri dana sam provela u sobi sa njom jer joj je curio nos.

Kako mi je bilo? Pa carski. Lepo je na dvoru.

Hvala ti, divna moja S.

Advertisements

Bukinisti, srce mi gazite

Šetam kejom i šta vidim na travi? Leži Puškinova Kapetanova kći, a pored nje Lovčevi zapisi Turgenjeva, sve po 200 din. Pa jel moj život na rasprodaji?

Sve kao da su iz mog ormara uzeli! Ajde još Luis Bromfild Kiše dolaze,ali pripovetke Somerseta Moma, pa Crveno i crno od Stendala, Dikensov Dejvid Koperfild, Čiča Gorio od Balzaka tako poredjani na ćebencetu, opšte sniženje, hvata me užas – Šta je ovo?

Osećam se nešto tipa- ne lomite mi bagrenje. Pa ove knjige uvek moraju imati neku cenu. Još ako vidim Čarobni breg Tomasa Mana na zemlji, poludeću. Ne , ne nose ga, debela je to knjiga. Strepim da ću tako ugledati i Kontrapunkt Hakslija i to u prevodu Isidore Sekulić za 100 din.

Imam osećaj da je sve otišlo do vraga.

Stare su to knjige, pa šta ako su stare,jel i sadržaj star, pa nije to stari kaput pa mu pala cena.

Ako je to tako jeftino, šta danas vredi?

Biblioteka

Od kada nisam videla knjigu sa pečatom i brojem! Uzviknu moja ćerka razdragano. Učlanila si se u biblioteku?

Da, jesam. Penzionisala sam se i imam svo vreme sveta. Kada sam ušla u javnu čitaonicu osetih poznati miris,mir , toplinu i malo sete. Evo me opet u tom ušuškanom svetu. Tu je sigurno. Sve se promenilo, ali stari znanci i dalje stoje uredno poredjani po policama.

Šta ćemo sad? Pa skandinavce,naravno. Oni su sveži, iskreni, jasni- sad kad je i meni sve jasno,baš mi paše taj direktni govor severnjaka. Čitaću ih sa istom radoznalošću kao i prvu knjigu.

Život ide u krug.

Zimnica

Kako divna boja džema od šljiva. Indigo.Osećam da postajem deo praistorije ljudskog roda, posebno ženskog.  Sačuvati hranu za zimu. Da li će biti dovoljno?

Dok sam radila, nikada to nisam radila. Primetiš da u jesen pijaca puca od obilja, boja, mirisa, da zima sve to briše. Ne misliš o tome, kupiš u radnji.

Sada se javljaju iskonski porivi. Atavizam. Obezbediti, sačuvati sunceu kajsiji, ljubičastoj boji šljive,reskom ukusu kupine, poljupcu breskve, medu kruške. Sećanje na vrelinu.

Staviti to u tegle kao uspomenu na bujanje i zrenje  čijim si svedokom bila . Trošiti pažljivo.

Slast nije svaki put ista.

Nema zemlje za starce

Da li biste utišali muziku pošto smo jedini gosti u kafiću? Ne, ne bi. Gazda ne da – kaže mlada kelnerica, iako ni ne vidim gazdu, ali vidim njen pogled koji mi govori da mi tu nije mesto.

Zvučnici su jaki, ne može se razgovarati. Stari you rok mi je dalje nepodnošljiv.

Ako ste bili u gradu pre podne ili posle podne sa ćerkom ili majkom i poželeli da negde popijete kafu, taj ambijent ne postoji- možda leti, u nekoj bašti prodjete bezbolno , zimi u poslastičarnici, ali to nije to.

Ako ste posle pozorišne pretstave poželeli da sednete negde i podelite utiske jer ste upravo doživeli katarzu ili se jednostavno razonodili i sad vam treba čaša pića da bi bili blago omamljeni i potpuno srećni, na čas izmaknuti od stvarnosti, takvog mesta nema.

Nema mesta sa tihim žamorom, udobnim stolicama, lakom džez muzikom, ljubaznim kelnerima i stolovima koji nisu preblizu jedan drugog.

Možete si pokvariti doživljaj u kafiću gde vas guraju mlađi i gde svaka iluzija o sopstvenoj izuzetnosti  zbog posebnog događaja pada u ladnu vodu.

Brzo kući, to je još moja teritorija.

Bunt

Ugledavši poboden mač u pod dnevne sobe, pomisli – Boško opet nije
uradio domaći! Šta da radim sa tim detetom?
Kroz glavu mu opet prolaze misli o Bošku kao maloj bebi, pa malom
detetu ,o majci koja ga je napustila i o sebi kao ocu koji nije u
stanju da izađe na kraj sa buntovnim tinejdžerom.
Ostaviti sva vrata stana otvorena, upaljena svetla i zabijen mač u pod sobe!
Zašto? Zato što mu je zapretio da sada ozbiljno mora da se prihvati
učenja i da mu više neće tolerisati lenjost, spavanje do podne,
neurednu sobu i loše ocene.
Ne, ne vredi bes. Trebalo bi dopreti do duše deteta koje je bilo malo
i uplašeno kada ostali sami.
Kada sam ga izgubio? Kada sam pomislio da je glupo da dolazim kući
pravo sa posla i da i ja imam pravo na život odraslog muškarca? Kada
sam pomislio da je on dovoljno veliki da posle škole dolazi u prazan
stan? Da će se okupirati sa časovima mačevanja?
Sada nazad, nazad do početka.
Mora mnogo da se radi da se izvuče taj mač zaboden u moje srce.

Putovanje

Napunila sam toliko godina, pa sam posle napunila još toliko godina pa toliko godina i prvo sam imala osećaj da stalno idem gore, putujem, a onda sam počela da dobijam osećaj da polako padam i da  dole nema ničega.

Presecite mi put.

Gospoda deca

Ovo su moja gospoda  deca! Reče mlada mama upoznajući svoje dečake od 7 -8 godina sa poznanikom sa kojim se srela u hodniku jedne ustanove.

Sedela sam malo dalje na klupi gledajući ih tako razdragane i pomislila – tako treba sa decom, poštovanje u startu, oni su ličnosti. Nekada ne tako davno, deca su morala da budu neprimetna i da slušaju. Bitno je bilo ne suprotstavljati se – nemoj mi odgovarati, još mi zvoni u ušima. A još ranije jela su za malim odvojenim stolovima da ne smetaju starijima. U školi – samo tačna reprodukcija lekcije bez pitanja.

Vaspitanje dece je velika tema. Psiholozi, psihijatri, pedijatri. Treba ovako, treba onako.  Roditelji jedu hleb sa devet kora, može se zapeti i pogrešiti iz raznih razloga .

Ipak, Duško Radović je rekao ,,Poštovana deco ,,

Pred očima mi stoji nasmejana mlada žena sa svojim dečacima i gleda u svet.

Ujvideki Sinhaz ili bog malih stvari

Stojim pred ulazom u Ujvideki Sinhaz. Na repertoaru je pretstava sa Sterijinog pozorja. Nemam kartu. Gužva je, prostor je mali, puno zainteresovanih gledalaca. Ušli su svi sa kartama. Nas desetak i dalje stoji. Kiša pada.

Kada su se svetla ugasila, izlazi razvodnica i uzima nas jedno po jedno za ruku, uvodi unutra i sa baterijskom lampom pregleda redove da vidi da nije ostalo prazno sedište i smešta nas u gledalište.

Kako to? Tako. Oni vole publiku, gledaoce, svoje i tudje pretstave. U tom skromnom prostoru svi su vernici  odani jednom bogu – pozorišnom činu koji je bespredmetan ako nema posetilaca i to je jedino važno.

U toj crkvi svi su zajedno- garderoberka, razvodnica, devojka na blagajni, glumci i slavlje počinje kada publika stigne. Kreće čarolija, deo ste plemena čuvara vatre.

Obožavam Ujvideki Sinhaz.

Siva zona

Hoću kući! Hoću  sladoled! Ona mi je uzela lopticu! Crne , bistave oči me gledaju i traže hitnu akciju.

Dečje igralište pre podne. Deca trče, guraju se , penju, skaču, posvadjaju se, pomire se , stvaraju saveze, raskidaju saveze. Okolo sede mame, a većinom bake na klupama plus cegeri. Sparina. Treba skuvati i ručak.

Zaposleni prolaze žurno i sad mi se čini oholo – ali život drže upravo ove babe sa kolicima za pijacu. Daju sigurnost svakodnevici. Prava siva zona ekonomije. Neplaćen rad. Dosadne su.

Zamisli da ih nema. Da nema onog ručka, tv serije, miljea. Stvarnost ogoljena bez mekog jastuka u starom stanu. Jeste li spremni za to ?