Da li biste utišali muziku pošto smo jedini gosti u kafiću? Ne, ne bi. Gazda ne da – kaže mlada kelnerica, iako ni ne vidim gazdu, ali vidim njen pogled koji mi govori da mi tu nije mesto.

Zvučnici su jaki, ne može se razgovarati. Stari you rok mi je dalje nepodnošljiv.

Ako ste bili u gradu pre podne ili posle podne sa ćerkom ili majkom i poželeli da negde popijete kafu, taj ambijent ne postoji- možda leti, u nekoj bašti prodjete bezbolno , zimi u poslastičarnici, ali to nije to.

Ako ste posle pozorišne pretstave poželeli da sednete negde i podelite utiske jer ste upravo doživeli katarzu ili se jednostavno razonodili i sad vam treba čaša pića da bi bili blago omamljeni i potpuno srećni, na čas izmaknuti od stvarnosti, takvog mesta nema.

Nema mesta sa tihim žamorom, udobnim stolicama, lakom džez muzikom, ljubaznim kelnerima i stolovima koji nisu preblizu jedan drugog.

Možete si pokvariti doživljaj u kafiću gde vas guraju mlađi i gde svaka iluzija o sopstvenoj izuzetnosti  zbog posebnog događaja pada u ladnu vodu.

Brzo kući, to je još moja teritorija.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s