Sretnem mladu koleginicu sa posla. Pita me – kako je? Kazem – evo, šetam, čitam, družim se. I moja mama isto tako! Svuda ide!

Gledam belo – pa kakve ja imam veze sa tvojom mamom, do juče si me pitala za predmete, pričale smo o poslu, otkud sad mama? I onda shvatim – to je penzija, svi smo isti, ja, njena mama, to je ona siva masa što stoji u redu pred bankom, drži kese , gleda tv i šeta parkom.

Status određuje identitet, sve se briše, što je bilo, bilo je, sad gledaj kuda i kako ( Daleko od razuzdane gomile ).

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s